Trkaci na duge pruge: Serbiska 2018

Nekada nisam bio ovakav, ali nekada nista nije bilo ovakvo. Pristalica sam gledista da kroz zivot prodjemo nekoliko mutacija, na svakih sedam godina po jednu, i u svakom krugu dobijamo priliku da se, na osnovu predjasnjih iskustava, preoblikujemo u novu, bolju, celovitiju licnost. Neko tu priliku ne koristi, nego se reciklira iznova i iznova, bude kopija sebe nezapocetog ili nedovrsenog, s istim nedostacima, predrasudama, rupama u secanju i znanju. Neko je koristi donekle, pa posustane. Ja sam nameran da zaokruzim predvidjen ciklus, nadjem svoju meru i ne budem od onih kojima kazu, kad ih sretnu na ulici: "Nista se nisi promenio." Kako je to moguce, da se misleci covek ne promeni? Pa da je zivot igranka, a nije, posle sat vremena bili bismo znojavi i izguzvani, a kamoli posle sedam godina u zrvnju. U casu kad stara godina napusta scenu, a nova na nju stupa, junaci ove knjige prebiraju po sopstvenim zivotima u potrazi za osloncem, odskocnom daskom ili silom koja ce ih voditi dalje. Jedan osnovac, jedna tinejdzerka, jedna penzionerka i sedmoro zivotnih udarnika u najboljim godinama, uhvaceni u hodu, kazuju bez dlake na jeziku sta im je na umu, uvek vezani dubokom ljudskoscu, katkad razdvojeni nemarnom igrom slucaja. U ovoj duhovitoj pripovesti koja se, kao klupko, odmotava pred budnim okom citaoca, pisac nam srce hvata za gusu i ne pusta ga do kraja, kada ste slobodni da se posluzite vinom i predahnete u tisini, s likovima koje od ranije znate, kraj jezera na kom ste i ranije bili. Ko okleva, neka ostane na suvom; ko zeli, neka udje u vodu. Preporucljivo je, u oba slucaja, ponudjenu casu iskapiti do dna - vino je oporo, ali pitko, bistri misao i ne izaziva mamurluk...