Trkaci na duge pruge الصربية 2018

Nekada nisam bio ovakav, ali nekada nista nije bilo ovakvo. Pristalica sam gledista da kroz zivot prodjemo nekoliko mutacija, na svakih sedam godina po jednu, i u svakom krugu dobijamo priliku da se, na osnovu predjasnjih iskustava, preoblikujemo u novu, bolju, celovitiju licnost. Neko tu priliku ne koristi, nego se reciklira iznova i iznova, bude kopija sebe nezapocetog ili nedovrsenog, s istim nedostacima, predrasudama, rupama u secanju i znanju. Neko je koristi donekle, pa posustane. Ja sam nameran da zaokruzim predvidjen ciklus, nadjem svoju meru i ne budem od onih kojima kazu, kad ih sretnu na ulici: "Nista se nisi promenio." Kako je to moguce, da se misleci covek ne promeni? Pa da je zivot igranka, a nije, posle sat vremena bili bismo znojavi i izguzvani, a kamoli posle sedam godina u zrvnju. U casu kad stara godina napusta scenu, a nova na nju stupa, junaci ove knjige prebiraju po sopstvenim zivotima u potrazi za osloncem, odskocnom daskom ili silom koja ce ih voditi dalje. Jedan osnovac, jedna tinejdzerka, jedna penzionerka i sedmoro zivotnih udarnika u najboljim godinama, uhvaceni u hodu, kazuju bez dlake na jeziku sta im je na umu, uvek vezani dubokom ljudskoscu, katkad razdvojeni nemarnom igrom slucaja. U ovoj duhovitoj pripovesti koja se, kao klupko, odmotava pred budnim okom citaoca, pisac nam srce hvata za gusu i ne pusta ga do kraja, kada ste slobodni da se posluzite vinom i predahnete u tisini, s likovima koje od ranije znate, kraj jezera na kom ste i ranije bili. Ko okleva, neka ostane na suvom; ko zeli, neka udje u vodu. Preporucljivo je, u oba slucaja, ponudjenu casu iskapiti do dna - vino je oporo, ali pitko, bistri misao i ne izaziva mamurluk...